Naslovna  BreadCrumbTrailerResursni centar za rodnu ravnopravnost  BreadCrumbTrailerŽene u pravosuđu  BreadCrumbTrailerAko ne mogu da plešem, ne želim da budem deo...

Ako ne mogu da plešem, ne želim da budem deo revolucije – Igbale Igo Rogova

12. april 2018. god.

Ako bi oči mogle ispričati priču, njene bi je ispričale – zapravo stotine priča. Igbale Rogova, poznata kao Igo, ostavlja ovaj utisak čim je sretnete. Njena priča o istrajnom aktivizmu za ljudska prava traje već treću deceniju.

Aktivistkinja je od kada zna za sebe. Odrastajući u domaćinstvu u kojem su dominirale žene, sa šest sestara i snažnom majčinom figurom – od najranijih godina ukorenjeno joj je da žene, baš kao muškarci, mogu postići sve što sebi zacrtaju.

Međutim, život joj je dao drugačiju poruku.

„Kasnije sam shvatila da žene treba jako mnogo da se bore kako bi postigle ono što žele, čak iako je to nešto toliko skromno i osnovno kao što su čitanje i pisanje”, naglašava ona.

Dakle, početak njenog aktivizma na Kosovu podrazumevao je da je morala da se bori za smislenu svrhu koja uključuje žene – što ju je usmerilo na suzbijanje nepismenosti zajednice žena Albanki na Kosovu.

„U prištinskim naseljima bilo je žena koje su zapravo bile nepismene”, kaže Igo. „Nisam mogla da zamislim da žene mogu biti lišene takvog osnovnog prava – da nauče da čitaju i pišu. Meni je to bilo neprihvatljivo”.

Zajedno sa svojom sestrom, Igo je osnovala udruženje "Sestre Ćiriazi" u cilju razbijanja duboko ukorenjenog patrijarhalnog načina razmišljanja, koji je nekim ženama uskraćivao slobode i prava na obrazovanje.

„Počeli smo tako što smo učili tu grupu žena da čitaju i pišu, i to je bilo jedno od prvih dostignuća iz kojeg sam shvatila koliko možemo promeniti nečiji život", nastavlja Igo, ilustrujući ovo prelepom bledom fotografijom iz kasnih osamdesetih godina, na kojoj se vidi grupa žena koje su ona i njena sestra Safete Rogova podučavale.

„Iako smo bile suočene sa represijom, to je bilo vreme kojeg se nostalgično sećam, jer je to bilo vreme solidarnosti. Nije bilo bitno da li ste žena ili muškarac, svi su se solidarisali jedni sa drugima. To je ono što zapravo čini aktivistu – služiti svojim građanima i svojoj zajednici.”

Igo Rogova je danas izvršna direktorka Mreže žena Kosova. To je mreža koja zastupa žene na lokalnom, regionalnom i međunarodnom nivou; i istovremeno zastupa interese svojih 126 članova, uključujući organizacije žena svih etničkih grupa sa celog Kosova. Ona sa ponosom govori o privrženosti članova svoje ekipe i vrednostima i posvećenosti njihovog rada u izazovnim okruženjima.

MŽK je poznata po svojoj značajnoj ulozi u uticaju na značajne zakone, uprkos, kako gđa Rogova ističe, poteškoćama sa kojima se suočavaju zbog neaktivnosti vlade po ovom pitanju. Mreža je pomogla razvoju mehanizama za sprovođenje zakona koji se bave nasiljem u porodici i seksualnim i rodno zasnovanim nasiljem.

Sve je počelo 2004. godine, kada je MŽK pokrenula pitanje nasilja u porodici kroz masivne proteste na koje je tadašnja vlada odgovorila ćutanjem i poricanjem. Od tada je MŽK odlučila da se pridržava činjenica kako bi podigla svest i podstakla organe vlasti na akciju. Svaka tvrdnja zasniva se obimnom istraživanju, ističe Igo.

Mnogi smatraju da je ovo glavni pokretač organizacije. Zapravo, prvi projekat istraživanja MŽK “Bezbednost počinje u kući” materijalizovan je u zakon o nasilju u porodici, nakon kojeg su usledili akcioni plan, a kasnije i dve strategije. Naravno, celi projekat je sproveden u koordinaciji sa Skupštinom Kosova.

Igo smatra je glavni problem sa takvim zakonima to da u većini slučajeva ostaju samo slovo na papiru, pošto se praktično ne primenjuju. Ovaj problem u paru sa patrijarhalnim normama koje su još uvek zastupljene u društvu predstavlja glavnu prepreku ženskim pravima na Kosovu. Ona bi želela da vlada upravlja po svom primeru, tako što bi ženama omogućila ravnopravan tretman na svim nivoima društva, a naročito u procesuiranju predmeta seksualnog i rodno zasnovanog nasilja.

Zbog toga njena organizacija intenzivno nastoji da bude glas građana, kako bi se njihove ideje i brige mogle čuti, ohrabrujući aktivno građanstvo. „Ideje i brige treba da potiču od građana, a ne da ih nameću vlada i donatori”, naglašava Igo. Pored toga, kao snažan zastupnik osnaživanja žena, MŽK je objavila zbirku priča kojom se ilustruje nivo primene Rezolucije SBUN 1325 o ženama, miru i bezbednosti na Kosovu.

Ovo obimno istraživanje je razlog zbog kojeg je pozvana da bude član Grupe visokih savetodavnih stručnjaka za globalna istraživanja o petnaestogodišnjem sprovođenju Rezolucije SBUN 1325, u radnoj grupi koja se sastojala od petnaest žena aktivistkinja iz celog sveta. Bio je to intenzivan rad, koji je materijalizovan u izveštaj sa preporukama koje je preuzela organizacija UN Women na globalnom nivou. 

Biti žena aktivistkinja danas je isto toliko nesigurno i izazovno kao i pre trideset godina, kada je Igo Rogova otpočela ovaj dug put. Tokom devedesetih godina Miloševićev režim je aktivizam kažnjavao zatvorom, priseća se Igo dok priča kako su ona i njene aktivistkinje tokom tog perioda represije otvorile jedanaest biblioteka u kosovskim selima i isporučivale lekove u udaljenim krajevima u kojima ljudi nisu imali pristup zdravstvenim uslugama.

Nažalost, žene aktivistkinje, uključujući i Igo, i dan-danas se suočavaju sa pretnjama. U nedavnoj prošlosti bilo je prilika kada joj je život bio ugrožen samo zbog onoga što je zastupala. Bilo je i prilika kada je iz bezbednosnih razloga bila primorana da napusti svoj dom. Ona je sve to prevazišla nastavljajući da bude odlučna, posvećena, istrajna i odana svojim uverenjima i nasleđu.

Kako je prevazišla poteškoće koje su bile nezaobilazan deo posla? „Plesom i muzikom. Muzika je odgovor, lek za dušu”, radosno naglašava Igo. „Ako ne mogu da plešem, onda ne želim da budem deo revolucije.” Da bismo ilustrovali okrenuli smo se sećanjima, tačnije 1999. godini.  Tokom kosovskog egzodusa, Igo je pokrenula veoma izazovnu inicijativu u jednom od izbegličkih kampova u Čegranima, BJRM. Suočena sa stotinama žena koje su proterane iz svojih kuća i koje su izgubile svoje najdraže, znala je da nešto mora učiniti.

Našla je dve daire i okupila stotine žena u jednom šatoru u kampu. „Jedne daire su za mene, a druge neka uzme koja god želi da svira. Hajde da našu ogromnu bol olakšamo muzikom. Hajde da propustimo bol kroz muziku”, pozvala je Igo žene. Tako je počela i podstakla sve te žene da učine isto: da kroz pesmu preplači svoju bol. „Bilo je tu žena koje su bile žrtve ratnog silovanja i ovde su po prvi put progovorile o tome. Svoju bol izrazile su kroz muziku. Bilo je neverovatno”, priseća se Igo.

Međutim, to nije kraj. Igo je danas članica Savetodavne komisije civilnog društva za žene, mir i bezbednost – NATO. To je trogodišnje angažovanje koje je preuzela i kroz koje će zastupati područje jugoistočne Evrope. Tu se dešava akcija. Ono što se Rezolucijom 1325 ne može postići u praksi, ova grupa u vidu saveta i preporuka direktno komunicira NATO-u. Predstavnici NATO-a pri Savetodavnoj komisiji civilnog društva ozbiljno su uzeli u obzir izdanje MŽK o činjenicama i pričama o Rezoluciji SBUN 1325, kao smernice u rešavanju pitanja žena, mira i bezbednosti. 

Uz ovo izvanredno iskustvo, u kojem aktivizam i muzika čine veliki deo njenog života, kod kuće Igo voli da sluša duet violončelista – 2CELLOS, i zapleše i opusti se uz čašu vina. Nedavno je proslavila četrnaest godina ljubavi sa svojom životnom partnerkom. Kao porodična osoba, ona je veoma bliska sa svojim sestrama, koje su jedna drugoj uvek u životu bile kamen oslonac.

Završavajući ovaj divan razgovor sa Igo Rogova, ne možemo a da ne primetimo koliko nas ona podseća na reči Maje Angelou, poznate aktivistkinje građanskih prava: „ Svaki put kad se žena bori za sebe, bori se za sve žene, a da to ne zna i ne traži”.

 

Natrag